Moj životni put
Rođen sam u Šibeniku 1990. godine. Godinu dana pre raspada Jugoslavije. Leto 1991. godine, mama, brat i ja samo provodili kod tetke, na ostrvu Vis, kada smo poslednjim trajektom Jugoslovenske vojske napustili ostrvo. Pošto kući nismo mogli zbog ratnog stanja, izbegli smo za Beograd, sastavši se sa tatom negde u Bosni. Došli smo u Beograd i tu počinje život kakvog ga se sećam. Smestili smo se u otmenom delu Beograda, tako da sam bio jedini dečak u odeljenju koje je bio ,,izbeglica”. Tu je počelo moje lično obeležavanje da ne pripadam ni tamo ni ovde. Jer sam označen kao izbeglo lice. Iako tada to nisam najbolje razumeo, ali svakako da sam osećao tu tugu mojih drugara i drugarica iz odeljenja kada bi me sažaljavajuće gledali. To je bio samo početak životnog puta. Sa 6 godina prvi put sam doživeo hladnu energiju straha koji mi je duboko ušla pod kosti. Preplašio sam se dok sam razmišljao jednog popodneva u dvorištu stare kuće u koju smo se privremeno smestili. Razmišljao šta bih radio da nema mojih roditelja, i potom sam posmislio gde to svi idemo kada umremo, pogledao sam ka nebu i pokušao da se setim odakle smo došli, shvativši da se ne seća, oblio me je strah, utrčao sam u kuću poptuno prestravljen.
Sa 12 godina privremeno se selimo na 8 meseci u drugi deo grada. Tada sam bio na polugodištu 5 razreda kada su moji roditelji odlučili da završim školsku godinu u starom kraju. Bilo je to jeziv period u mom životu. Bio sam uplašen da sam putujem i guram se za malo prostora u gradskom prevozu. Kada smo se konačno, zime 2000 godine, uselili u jedva skrpljenu kuću na našem placu, izgledalo je kao da je će nam život biti lakši. Te zime smo pazarili osnovne namernice na dug u obližnjoj prodavnici jer nismo imali prebijene pare. Imali smo poljski ve-ce, i kupali smo se kod naših prijatelja jednom nedeljno. Tog leta kao da je svanulo, posle hladne i teške zime. Sredili smo kuću zahvaljujući našim roditeljima koju su te godine dobro zaradjivali. 2012 godine prvi put seam se zainteresovao za treniranje tenisa. Moj tada najbolji drug i ja zajedno smo krenuli na tad ne toliko popularan sport. Medjutim to je bilo preskupo za jednog dečaka iz radničke porodice. Posle 4 godine jedne srede trener me je zvao kako bismo zakazali trening, taman smo počeli intezivnije da treniramo, i ja sam mu tada sa svojih 16 godina, bez dogovora sa svojim roditeljima, rekao da više neću trenirati. Tu sam progutao jednu gorku knedlu tuge, jer teren, šljaka i loptice su bile jedina svetla tačka u mom životu. Tada sam već bio prva godina ugostiteljske škole. Kada su moji drugovi pronalazili posao i radili vikendom kao konobari, ja sam želeo da treniram.
Medjutim presekao sam jedne noći i rekao sebi:,, Sada ćeš Igore da radiš i nikada više nećeš dozvoliti sebi da nemaš novac”. To je bila okrutna odluka, momentalno sam počeo da samokažnjavam sebe. Izazvao sam pravi šok kod mojih roditelja! Shvatili su moju želju besmislenom i glupom, dok odustajem kao akademski građanin, jer bez , prosto nemoguće. Međutim, noću nisam spavao i razmišljao sam i uspeo nekim čudom da obezbedim sebi studije bez plaćanja te školske godine. Grzla me je savest i mukotrpno sam učio i vežbao, kako bih povratio poverenje roditelja.
Sa 12 godina privremeno se selimo na 8 meseci u drugi deo grada. Tada sam bio na polugodištu 5 razreda kada su moji roditelji odlučili da završim školsku godinu u starom kraju. Bilo je to jeziv period u mom životu. Bio sam uplašen da sam putujem i guram se za malo prostora u gradskom prevozu. Kada smo se konačno, zime 2000 godine, uselili u jedva skrpljenu kuću na našem placu, izgledalo je kao da je će nam život biti lakši. Te zime smo pazarili osnovne namernice na dug u obližnjoj prodavnici jer nismo imali prebijene pare. Imali smo poljski ve-ce, i kupali smo se kod naših prijatelja jednom nedeljno. Tog leta kao da je svanulo, posle hladne i teške zime. Sredili smo kuću zahvaljujući našim roditeljima koju su te godine dobro zaradjivali. 2012 godine prvi put seam se zainteresovao za treniranje tenisa. Moj tada najbolji drug i ja zajedno smo krenuli na tad ne toliko popularan sport. Medjutim to je bilo preskupo za jednog dečaka iz radničke porodice. Posle 4 godine jedne srede trener me je zvao kako bismo zakazali trening, taman smo počeli intezivnije da treniramo, i ja sam mu tada sa svojih 16 godina, bez dogovora sa svojim roditeljima, rekao da više neću trenirati. Tu sam progutao jednu gorku knedlu tuge, jer teren, šljaka i loptice su bile jedina svetla tačka u mom životu. Tada sam već bio prva godina ugostiteljske škole. Kada su moji drugovi pronalazili posao i radili vikendom kao konobari, ja sam želeo da treniram.
Medjutim presekao sam jedne noći i rekao sebi:,, Sada ćeš Igore da radiš i nikada više nećeš dozvoliti sebi da nemaš novac”. To je bila okrutna odluka, momentalno sam počeo da samokažnjavam sebe. Izazvao sam pravi šok kod mojih roditelja! Shvatili su moju želju besmislenom i glupom, dok odustajem kao akademski građanin, jer bez , prosto nemoguće. Međutim, noću nisam spavao i razmišljao sam i uspeo nekim čudom da obezbedim sebi studije bez plaćanja te školske godine. Grzla me je savest i mukotrpno sam učio i vežbao, kako bih povratio poverenje roditelja.
Moje telo je sav taj stres i šok pamtilo. 2011 godine, jedne noći posle izuzetno napornog dana, negde oko pola 1, doživeo sam prvi unutrašnji napad u kojem je telo počelo da mi se oduzima. Osetio sam strah kada sam primetio da ne mogu da pomeram levu stranu tela i dodatno me preplašilo kada se taj osećaj oko srca skupio. Pozvao sam roditelje i u pola 4 kada je naišao sledeći napad krenuli smo ka hitnoj. Tih mesec dana bili su pravi pakao u mom životu. Bio sam jako malo u svesnom stanju, halucinirao sam, budio se i vrištao skočivši povremeno sa kreveta, zapomagao Boga da me uzme, povraćao, oslabio 10 kilograma, izgubio moć govora, oslabila mi je memorija, i sve to se dešavalo dok su moji roditelji silno pokušavali da me spasu. Povremeno sam kada otvorim oči video suzne oči mojih rodtelja i brata koji su bdili nada mnom. Odavao sam sve znake da želim da umerem i da ne želim više da živim. Bio je to čovek iz alterantivne medicine, podigao me je i tresao se pored mene ponavaljajući neke čudne molitve. Posle toga sam počeo normalno da ostajem budan u toku dana i da se vraćam u život. jer kako se raspao posao, tako se i porodica rasula. Iako mi je laknulo što više nismo radili, ostao sam bez ičega. Brat je otišao sa sadašnjom suprugom u inostranstvo da pronadju bolji život, mama je ostala da zaradjuje nešto malo više od 150 evra mesečno, otac je povremeno radio dok sam ja sedeo na jednoj beogradskoj klupi i posmatrao ljude. Ta klupa bila je jedino mesto na kojem sam želeo da budem. Sedeo sam i gledao kuda svi ti ljudi žure. Jednog dana nakon nekoliko nedelja tako nekim nezadovoljnim glasom. On je samo otišao. Posle par minuta, ustao sam i krenuo dalje u šetnju bez ikakvog plana. Odjednom sam dobio misao o tome, koju sam pročitao u jednoj knjizi, da ako nešto izgubiš možeš da se pred spavanje, pomoliš da to i pronadješ. “Davljenik se za slamku hvata”, učinilo mi se kao izlaz iz trenutne patnje. . . Kada sam upalio televizor počinjala je jedna emisija. Otvorila su se vrata i gost je rekao: Te reči i danas mi odzvanjaju u glavi. Pogledao sam istog trenutka gore ka nebu, osetio sam jezu po celom telu i rekao: . Radio sam sve i svašta, samo kako bi ostatak vremena imao za sebe i knjige. Mnogo sam učio i upijao. Nedeljno sam čitao po jednu knjigu sa potpunom posvećenošću. Početkom 2015 godine počinjem da primenjujem i da slušam učenja Eckharta Tolle-a, Pored mnogih drugih autora. 2018 napuštam ostrvo na kojem sam proveo 4 godine i vraćam se u Beograd. Te godine sam upoznao i ljubav mog života, koja je i bila primarni razlog moje selidbe. Na toj obuci iz energetskog procesa ,,BARS”, kod moje druge ,,mame” Jelene Milanović, sam upoznao Milicu. Od tada se više nikada nismo rastali. Posle toga vrlo brzo upoznajem Nenada, njenog oca i Mariju, njenu sestru. Osetio sam da mi se porodica proširila i da smo se napokon pronašli i svi okupili na planeti. , . Sada dok ovo pišem, osvrtom na životna iskustva kroz koje sam prošao kako bih bio u ovom sada trenutku, posebno šaljem ljubav svojoj mami Slavici, ocu Slobodanu, bratu Goranu i snajki Milici koji su me naučili važnim lekcijama i usmerili u pravcu u kojem sam trebao da idem. Radostan sam više nego ikada u svom životu, znajući da smo svi dobro i da je sve dobro.
Hvala vam, što ste pažljivo pročitali tekst kojim sam se osvrnuo na protekla životna iskustva i godine koje su iza mene.
Želim da vas ohrabrim i podstaknem, da život nije ono što vam se dešava, već način na koji vidite to što se dešava.